Ko je Aleksandra Stjepanović, kako bi sebe najkraće predstavila? 

Sebe bih opisala kao aktivnu, radoznalu osobu koja ima brojna interesovanja, voli izazove, društvena je i timski igrač. 

U koju školu ideš i u kom pravcu idu tvoja interesovanja i hobiji? 

Učenica sam Jovine gimnazije, bilingvalno engleski smer. Moja interesovanja su oduvek bila podjednako usmerena na umetnost (slikarstvo i ples) i sport, ali sam, što se tiče nekog budućeg zanimanja „zaljubljenik“ u prirodne nauke (hemija, biologija).

Naravno, tu je i volontiranje za koje će uvek biti mesta u mom rasporedu, koliko god pretrpan bio. 

Koju vrstu muzike voliš da slušaš i kakvo štivo okupira tvoju pažnju? 

Slušam skoro sve žanrove muzike i iskreno rečeno, jedino što mi je bitno jeste da me ta muzika inspiriše. Gde idem ja, tu idu i moje  slušalice. 

Što se tiče onoga što volim da čitam, takođe nisam opredeljena za neki poseban žanr. Interesovanja su mi i tu brojna, ali poslednjih par godina pretežno me privlače biografije i autobiografije naučnika i umetnika.

Baviš li se sportom? 

Treniram TaeKwonDo i bavim se tradicionalnim srednjovekovnim streličarstvom i plesom sa vatrom. Volim i timske i individualne sportove i ne propuštam priliku da se priključim raznim vidovima sportskih aktivnosti. Smatram da je bavljenje sportom izuzetno korisno i za fizičko i za mentalno zdravlje. 

Kulturne manifestacije, pozorište, umetnost ili neka žurka/provod? 

Ne vidim razloga da to isključuje jedno drugo. Iako sam odrastala uz pozorište, izložbe i koncerte, nikad nisam propuštala priliku da se družim i izlazim. Mislim da nijednu oblast života ne treba zapostavljati jer tako postajemo kompletnije ličnosti.

Kakvo je tvoje iskustvo u volonterskim „vodama“ i koja je za tebe formula i ključ volontiranja? 

Volontiranjem sam počela da se bavim u prvom razredu gimnazije. Priključila sam se nekim volonterskim akcijama preko kojih sam počela da shvatam svu vrednost ideje volontiranja – korisnost zajednici, aktivizam, doprinos organizacijama koje se bave mladima i njihovim razvitkom u pogledu kulture, edukacije, prilika za širenje vidika, itd. Otkrila sam da kroz volontiranje, pored toga što pomažem drugima, pomažem i samoj sebi da shvatim ko sam, šta me tačno zanima, da upoznam nove ljude, da ostvarim kontakte sa organizacijama za koje pre toga nisam ni znala da postoje. To možda zvuči kao da volontiram zato što ja nešto iz toga dobijam, a ne zato što hoću da pomognem. Ali ja na to gledam drugačije. Kroz volontiranje obogaćujemo svoju ličnost, postajemo bolji, svesniji i nesebičniji ljudi i samim tim korisniji društvu. Volontiranje nas najbolje nauči koliko od svih nas zavisi kvalitet života u zajednici u kojoj živimo.

Koju bi volontersku akciju posebno izdvojila? 

Znam da svi mi koji smo volontirali u doba pandemije isto mislimo – da je volontiranje u vanrednim okolnostima nešto što je ostavilo najjači utisak na sve nas. Svi smo se uverili koliko i u najmračnijim momentima pozitivna energija, timski rad i druženje može da pomogne.

Koliko volontiranje pomaže mladima da se samoostvare, da nađu put to sebe i nekog svog „zvanja“ u budućnosti? 

Pošto sam imala prilike da volontiram u različitim oblastima – na kulturnim manifestacijama, naučnim skupovima, sportskim dešavanjima, ekološkim akcijama a i u, kao što sam spomenula,  vanrednim okolnostima, uverila sam se da se preko volontiranja može doći u kontakt sa organizacijama i oblastima života za koje možda nismo znali da postoje ili smo znali o tome veoma malo. To govori da pored toga što volontiranje mladima pomaže da izgrade sebe i da usvoje neke nove vrednosti, može i da im otvori neke nove vidike. Pored toga, na volonterskim akcijama upoznaješ nove ljude i stvaraš kontakte koji ti u budućnosti mogu mnogo značiti. Takođe, sklapaju se prijateljstva što je uvek obogaćivanje života samo po sebi.

Tekst

Anđela Andrijević

Foto

Uroš Dožić