Ko je Dušan Mandić, kako bi sebe najkraće predstavio? 

Dolazim iz Futoga, imam 20 godina i završio sam školu za fotografa i trenutno aparat zauzima dobar deo mog srca. Teško je pisati o sebi ali mogu da izdvojim dve osobine, jednu manu i jednu vrlinu, “nesiguran” i “dobronameran”.

Šta studiraš i u kom pravcu idu tvoja interesovanja i hobiji van studentskog okvira? 

Studiram na fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja, najveća želja mi je uspeh u vrhunskom sportu što je malo teži zadatak ali osim toga cilj mi je da prenesem znanje mlađima po završetku studija. Što se tiče hobija fotografija je na prvom mestu ali volim i basket, vožnju rolera, druženja sa društvom…

Koju vrstu muzike voliš da slušaš i kakvo štivo okupira tvoju pažnju? 

Volim svaku muziku koja probudi neko osećanje u meni, bila vesela ili tužna, rok, pop, ili narodna nije mi bitno. Trileri i misterije su mi najbolja štiva.

Baviš li se sportom? 

Aktivno se bavim odbojkom i pokušavam da radim na fizičkom izgledu sve više.

Kulturne manifestacije, pozorište, umetnost, ili neka žurka/provod? 

U umetnost ubrajam svoje fotografije, a i žurke dolaze u obzir ali ipak trening je najčešći vid zabave.

Kakvo je tvoje iskustvo u volonterskim „vodama“ i koja je za tebe formula iključvolontiranja?

Moje volontiranje je počelo za vreme karantina kada je ljudima svaka pomoć bila bitna. Pronašao sam način da i ja pružim nekome pomoć pripremajući sajam za pacijente. To je bio moj prvi dodir sa volontiranjem.
Osmeh je ključ. Kada vam osoba uputi široki, topao osmeh nakon ukazane pomoći, vaš će biti još širi tokom čitavog dana. Osećaj je dragocen!

Koju bi volontersku akciju posebno izdvojio?

Izdvojio bih svakako pakovanje paketa za pomoć starijim osobama. Tada smo bili najuigraniji tim ikada!

Koliko volontiranje pomaže mladima da se samoostvare, da nađu put to sebe i nekog svog
„zvanja“ u budućnosti?
Kroz volontiranje ljudi prolaze kroz razna iskustva i ko zna možda će neko iskustvo da nas prati tokom celog života.

Tekst

Anđela Andrijević

Foto

Uroš Dožić