Ko je Petra Protić, kako bi sebe najkraće predstavila?

Uvek nasmejana, pozitivna i trudim se da širim pozitivnu energiju gde god da se nađem. Obožavam da se družim, provodim vreme sa prijateljima i upoznajem nove ljude. Avanturista sam, i uvek raspoložena za putovanje i nova iskustva. Trudim se da budem iskrena, poštena i uporna.

Šta studiraš i u kom pravcu idu tvoja interesovanja i hobiji van studentskog okvira?

Trenutno sam maturantkinja gimnazije “Isidora Sekulić” i pripremam se za prijemni iz glume i režije. U slobodno vreme, čitam, gledam filmove, serije, bavim se glumom i volim i da pišem scenarie za filmove, i naravno ako ima neka volonterska akcija trudim se da se priključim.

Koju vrstu muzike voliš da slušaš i kakvo štivo okupira tvoju pažnju?

Slušam raznu muziku, odrasla sam uz stranu muziku kao što su Queen, Led Zeppelin, Guns & Roses, Sex Pistols i slični.

Ne prođe dan da ne pustim neku pesmu i samo sedim i pevam ne radeći ništa više od toga. Pevanje volim iako nisam baš najbolja, kao i sviranje, išla sam u muzičku školu i svirala harfu a pored toga volim i na klaviru da pronađem note i sama naučim neku kompoziciju.

Baviš li se sportom?

Do pre dve/tri godine sam se bavila sportom. Od malih nogu sam nešto trenirala ali najduže sam trenirala karate i veslanje. Međutim pored škole, i ostalih obaveza mi je slobodno vreme sve više nestajalo, pa sam sam prestala sa treninzima, i fokusirala se na volontiranje kao i glumu i režiju, što su tri stvari kojima bih volela da se bavim tokom života.

Kulturne manifestacije, pozorište, umetnost, ili neka žurka/provod?

Nikad nisam mogla sa lakoćom da se odlučim i izaberem, a naročito kada je ovaj izbor. Kulturne manifestacije, pozorište  i umetnost su nešto što volim i u čemu uživam, ali takođe sam takva osoba da uživam i u žurkama sa prijateljima ili nekim novim ljudima. Tako da bi za mene savršen spoj bio neka predstava sa žurkom posle glumci, publika, umetnici.

Kakvo je tvoje iskustvo u volonterskim „vodama“ i koja je za tebe formula i ključ volontiranja?

Moje volontersko iskustvo do sada je stvarno nešto što ne bih menjala ni za šta. Upoznala sam toliko novih prijatelja, koji su toliko međusobno različiti ali svi sa istom željom i istim ciljem. Prijateljstva sa volontiranja su stvarno posebna, na najbolji način, to su ljudi koji će uvek biti spremni da pomognu, da posavetuju, da podrže. I baš to je i ključ volontiranja, zajednica koja je nastala i koja je jača od bilo kojeg problema i prepreke pred kojom se nađe. Zajednica raznovrsnih karaktera, osobina, vrlina, sa jednom željom a to je da pomognu i doprinesu. A kada ste okruženi takvim ljudima imate najbolji osećaj, kao da vas ništa ne može zaustaviti ili sprečiti.

Koju bi volontersku akciju posebno izdvojila?

Izdvojiti samo jedno volontersko iskustvo, je stvarno teško. Ali ono koje je po mom mišljenju zaslužno za sva ostala i zbog kojeg sam se ja zaljubila u volontiranje bilo je moje prvo volontiranje. Na Cinemacity festivalu bila sam volonter prvi put, i iako sam još bila u osnovnoj školi tada sam ostajala tamo i posle ponoći što je tada za mene već to bilo super.

Upoznala sam mnogo ljudi iz sveta filma, ali i volontera sa kojima sam u kontaktu i danas. To volontiranje je za mene bilo stvarno predivno jer iako sam bila najmlađa bila sam prihvaćena u grupu bez ikakvih predrasuda, oni su mene motivisali da se ponašam ozbiljnije i zrelije, a nekad sam i ja njih povlačila da se vrate u dečije dane pa bismo se smejali kao ludi. Ali tada sam ja osetila tu moć zajednice i poželela da zauvek budem deo tako nečega, da možda ja jednom utičemo na nekog mladog kao što su svi oni tada uticali na mene.

Koliko volontiranje pomaže mladima da se samoostvare, da nađu put to sebe i nekog svog „zvanja“ u budućnosti?

Mislim da je za mlade volontiranje stvarno značajno, da ih ojača i probudi u njima tu želju da pomažu ne samo drugima već i sebi. Mene je moje prvo volontiranje izvelo i na životni put, evo me sada pripremam se za prijemni iz glume i režije.
Imam prijatelje na koje uvek mogu da se oslonim, da pitam, doživljaje sa volonterskih akcija kojima smo se smejali tada a kada se prisetimo smejemo se i sada. I ko zna gde volontiranje može da nas odvede, fizički možda u drugi grad, državu, a psihički nas dovede do nas samih. Pronađemo sebe.

Tekst: Anđela Andrijević

Foto: Uroš Dožić