Vesti

„Ništa se nije desilo“

Aprila 18. u Svilari se održala promocija jedne neobične i sudivši po prisutnima, promocije vredne knjige. U pitanju je knjiga mladog autora Stefana Janjića naziva neoubičajenog, ali sasvim primerenog sadržaju knjige –„Ništa se nije desilo“.                Atmosfera u još sveže opremljenom prostoru bila je impresivna. Okupili su se ljudi različitih profila, a sve ih je spojila ljubav prema kulturi, želja za nečim dobrim i zainteresovanost za pisanje mladog autora. Vedri, nasmejani, stariji, mlađi došli su da saslušaju pisca, da razreše ili da dozvole da im sam objasni zašto navedena knjiga se ipak ne svrstava među ratne, već porodične romane. Ili, kako je to sam Stefan na početku naglasio, ipak je u pitanju roman koji može poslužiti kao dobra vežba iz empatije. Promocija je trajala skoro dva sata i nijednog trenutka dobre atmosfere nije manjkalo. Grupa ljudi, stacionirana u središte pažnje svih prisutnih, odašiljala je jednu zaista impresivnu energiju; razgovor nije tekao monotono, bio je ozbiljan na duhovit način. Ono što je svakako proisteklo kao krajnji produkt večeri jeste veliki broj kupljenih knjiga i osmesi na licima prilikom napuštanja Svilare uz obećavajuće izjave o ponovnoj poseti ovoga objekta.                                               

Možda se ipak nešto desilo te večeri u KS Svilara. Možda je ovaj događaj bio zaista dobar način da se pruži šansa kako mladim istraživačima, tako i mladim volonterima da nauče nešto novo, da ponovno požele da imaju udela na nekom sličnom dešavanju. Možda se ovim putem kulturna scena prodrma, a oni koji su te večeri bili prisutni prenesu pozitivne impresije na svoju okolinu i na taj način prošire dobre impulse o novosadskim kulturnim stanicama kao izuzetno značajnim projektima. Autor ovoga članka, iako prilično pristrasan, kazaće vam da se nešto ipak dogodilo i da je ovaj, prema rečima kritičara i izadavača, pošten roman poslao jednu poštenu poruku o neophodnosti ovakvih okupljanja, jer, ispostavilo se, publike ima.

Volonterski pozdrav,

Dragana Jovanović

Prošle nedelje smo bili na Fakultetu za pravne i poslovne studije Dr Lazar Vrkatić, gde je održana tribina pod nazivom „Novi Sad 2021-Evropska prestonica kulture“.

Studenti i profesori imali su prilike da čuju kakve to idejne koncepte nosi ovaj naš projekat i od kakve važnosti nam je ova titula u lokalnim i nacionalnim okvirima, a i šire. Predstavnici Evropske prestonice kulture za 2021. stavili su akcenat na važnost kulturnog prosperiteta lokalnih zajednica. Prisutne su upoznali sa Novosadskim volonterskim servisom koji daje podršku čitavom projektu, sa  dugoročnim ciljem o budućem funkcionisanju ovog servisa putem kog će se povezivati gradjani i umetnici i o koracima koje smo do sada napravili da opravdamo ovaj naš status, a koje tek planiramo da napravimo uz participaciju gradjana. Svi koji žele da budu deo ovog značajnog projekta, pozvani su da se priključe Novosadskom volonterskom servisu i postanu deo kulturnog nasledja i Evrope.

Kao član NVS-a i student ovog fakulteta od posebnog mi je bilo značaja da prisustvujem ovoj tribini i otpočnem svoj volonterski angažman baš ovde.  :)

Tamara Velikinac

Proteklog meseca Novi Sad bio je domaćin Evropskog prvenstva u rvanju za mlađe seniore. Za one koji slabije prate sport, radi se o konkurenciji sportista i sportistkinja do 23 godine starosti. Naš grad i dvorana SPENS pokazali su se kao odlični domaćini, organizacija je bila izvanredna, takmičari su prikazali sve čari ovog borbenog sporta a kao stalno prisutne „pčele radilice“ našli su se i volonteri.

Moja uloga na ovom volonterskom zadatku bila je da pratim borce i trenere, od kapije koja ih vodi ka borilištima pa do strunjača, da budem uz trenere tokom borbe i da ih nakon završenog duela ispratim do svlačionica. Naizgled lagan zadatak, i jeste, kada vaš takmičar iz borbe izađe kao pobednik. Ali, uvek se može dogotiti da budete uz takmičara koji je u borbi poražen, koji je zbog par centimetara ostao bez plasmana karijere, koji je zbog par sekundi nesmotrenosti ostao bez medalje zbog koje je trenirao godinama, medalje o kojoj je sanjao.

U tim trenucima od volontera se traži da pokaže svoju ljudsku stranu, da bude saosećajan, da ostane pribran, hladan, učtiv, ljubazan ali bez previše emocija. To možda zvuči kao težak zadatak ali traje svega minut ili dva, jer kada vaš borac ode u svlačionicu vi se vraćate svojim kolegama koje vam onda prepričavaju svoje doživljaje sa borbe kojoj su prisustvovali bliže nego oni sa najskupljim kartama. Jer osim samih boraca i sudija u ringu, pozicija volontera na borilištima bila je najbliža akciji.

Volontiranje je trajala između 3 i 4 sata dnevno, naravno sa pauzama između borbi. Pauze su kratke, borbe i borci se hitro smenjuju, tako da je vreme jako brzo proletelo. U tim pauzama bilo je vremena za šalu, priču, razmenu iskustava ali i deljenje saveta, šta bismo mogli uraditi bolje ili drugačije.

Iz ovog volontiranja sam, pored osveženja, kafa i neizostavne volonterske majice, dobio novo iskustvo rada sa vrhunskim sportistima i njihovim trenerima, mogao sam da izbliza pratim rad na organizaciji jednog ovako velikog i važnog događaja, a pre svega imao još jednu priliku da se družim sa mnoštvom mladih, vedrih i nasmejanih ljudi, jer bez toga, nijedno volontiranje nije kompletno i nije vredno truda.

Aleksandar Čolić