Vesti

Ko je Nikola Zelić Marković, kako bi sebe najkraće predstavio?

Um, student, star skoro 23 godine, raznih interesovanja za koja često ni ne primetim da me okupiraju dok mi drugi u šali ne ukažu da sam možda promašio profesiju.

Šta studiraš i u kom pravcu idu tvoja interesovanja i hobiji van studentskog okvira?

Studiram grafičko inženjerstvo i dizajn na FTNu. Možda malo neobično, ali poprilično me interesuje pravo i pravni principi, kao i njihova primena u različita primena istih širom sveta. Što se tiče hobija, volim sve gde se primenjuje kreativnost i tehničko znanje kao što je pravljenje poklon kutije za kolačiće unikatnog dizajna.

Koju vrstu muzike voliš da slušaš i kakvo štivo okupira tvoju pažnju?

Mnogo toga, u poslednje vreme kada radim često slušam synthwave, ali to može da bude i rep ili ex-yu muzika. Za življu atmosferu, tu su naravno strani i domaći pop, kao i narodnjaci.

Baviš li se sportom?

Ne u meri u kojoj bih želeo, uglavnom je to rekreativno basket sa društvom.

Kulturne manifestacije, pozorište, umetnost, ili neka žurka/provod?

Češće to bude provod, ali i na jedno i na drugo gledam kao jednako dobar vid opuštanja. S tim što od kulturne manifestacije očekujem da se tematski poklapa sa mojim zanimanjima da bi mi takav vid zabave bio zanimljiv.

Kakvo je tvoje iskustvo u volonterskim „vodama“ i koja je za tebe formula i ključ volontiranja?

Moje iskustvo je pozitivno. Smatram da je najbitnije da se volontira tamo gde smo dovoljno motivisani i da se to drži u okviru ličnih interesovanja kako volontiranje ne bi doživljavali kao obavezu ili neki pritisak.

Koju bi volontersku akciju posebno izdvojio?

Posebno bih izdvojio pakovanje paketa u direkciji za robne rezerve. Mislim da se ta akcija najviše ističe po mnogim kriterijumima, što po obimnosti, vremenu trajanja, specifičnosti uslova pod kojim je izvedena, tako i po broju novih poznanstava i lepih uspomena.

Koliko volontiranje pomaže mladima da se samoostvare, da nađu put to sebe i nekog svog „zvanja“ u budućnosti?

Mislim da značajno pomaže u stvaranju vrednosti rada kod mladih i stvara osećaj ispunjenosti kod pojedinca.

Tekst

Anđela Andrijević

Foto

Uroš Dožić

Ko je Aleksandra Stjepanović, kako bi sebe najkraće predstavila? 

Sebe bih opisala kao aktivnu, radoznalu osobu koja ima brojna interesovanja, voli izazove, društvena je i timski igrač. 

U koju školu ideš i u kom pravcu idu tvoja interesovanja i hobiji? 

Učenica sam Jovine gimnazije, bilingvalno engleski smer. Moja interesovanja su oduvek bila podjednako usmerena na umetnost (slikarstvo i ples) i sport, ali sam, što se tiče nekog budućeg zanimanja „zaljubljenik“ u prirodne nauke (hemija, biologija).

Naravno, tu je i volontiranje za koje će uvek biti mesta u mom rasporedu, koliko god pretrpan bio. 

Koju vrstu muzike voliš da slušaš i kakvo štivo okupira tvoju pažnju? 

Slušam skoro sve žanrove muzike i iskreno rečeno, jedino što mi je bitno jeste da me ta muzika inspiriše. Gde idem ja, tu idu i moje  slušalice. 

Što se tiče onoga što volim da čitam, takođe nisam opredeljena za neki poseban žanr. Interesovanja su mi i tu brojna, ali poslednjih par godina pretežno me privlače biografije i autobiografije naučnika i umetnika.

Baviš li se sportom? 

Treniram TaeKwonDo i bavim se tradicionalnim srednjovekovnim streličarstvom i plesom sa vatrom. Volim i timske i individualne sportove i ne propuštam priliku da se priključim raznim vidovima sportskih aktivnosti. Smatram da je bavljenje sportom izuzetno korisno i za fizičko i za mentalno zdravlje. 

Kulturne manifestacije, pozorište, umetnost ili neka žurka/provod? 

Ne vidim razloga da to isključuje jedno drugo. Iako sam odrastala uz pozorište, izložbe i koncerte, nikad nisam propuštala priliku da se družim i izlazim. Mislim da nijednu oblast života ne treba zapostavljati jer tako postajemo kompletnije ličnosti.

Kakvo je tvoje iskustvo u volonterskim „vodama“ i koja je za tebe formula i ključ volontiranja? 

Volontiranjem sam počela da se bavim u prvom razredu gimnazije. Priključila sam se nekim volonterskim akcijama preko kojih sam počela da shvatam svu vrednost ideje volontiranja – korisnost zajednici, aktivizam, doprinos organizacijama koje se bave mladima i njihovim razvitkom u pogledu kulture, edukacije, prilika za širenje vidika, itd. Otkrila sam da kroz volontiranje, pored toga što pomažem drugima, pomažem i samoj sebi da shvatim ko sam, šta me tačno zanima, da upoznam nove ljude, da ostvarim kontakte sa organizacijama za koje pre toga nisam ni znala da postoje. To možda zvuči kao da volontiram zato što ja nešto iz toga dobijam, a ne zato što hoću da pomognem. Ali ja na to gledam drugačije. Kroz volontiranje obogaćujemo svoju ličnost, postajemo bolji, svesniji i nesebičniji ljudi i samim tim korisniji društvu. Volontiranje nas najbolje nauči koliko od svih nas zavisi kvalitet života u zajednici u kojoj živimo.

Koju bi volontersku akciju posebno izdvojila? 

Znam da svi mi koji smo volontirali u doba pandemije isto mislimo – da je volontiranje u vanrednim okolnostima nešto što je ostavilo najjači utisak na sve nas. Svi smo se uverili koliko i u najmračnijim momentima pozitivna energija, timski rad i druženje može da pomogne.

Koliko volontiranje pomaže mladima da se samoostvare, da nađu put to sebe i nekog svog „zvanja“ u budućnosti? 

Pošto sam imala prilike da volontiram u različitim oblastima – na kulturnim manifestacijama, naučnim skupovima, sportskim dešavanjima, ekološkim akcijama a i u, kao što sam spomenula,  vanrednim okolnostima, uverila sam se da se preko volontiranja može doći u kontakt sa organizacijama i oblastima života za koje možda nismo znali da postoje ili smo znali o tome veoma malo. To govori da pored toga što volontiranje mladima pomaže da izgrade sebe i da usvoje neke nove vrednosti, može i da im otvori neke nove vidike. Pored toga, na volonterskim akcijama upoznaješ nove ljude i stvaraš kontakte koji ti u budućnosti mogu mnogo značiti. Takođe, sklapaju se prijateljstva što je uvek obogaćivanje života samo po sebi.

Tekst

Anđela Andrijević

Foto

Uroš Dožić

Ko je Dušan Mandić, kako bi sebe najkraće predstavio? 

Dolazim iz Futoga, imam 20 godina i završio sam školu za fotografa i trenutno aparat zauzima dobar deo mog srca. Teško je pisati o sebi ali mogu da izdvojim dve osobine, jednu manu i jednu vrlinu, “nesiguran” i “dobronameran”.

Šta studiraš i u kom pravcu idu tvoja interesovanja i hobiji van studentskog okvira? 

Studiram na fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja, najveća želja mi je uspeh u vrhunskom sportu što je malo teži zadatak ali osim toga cilj mi je da prenesem znanje mlađima po završetku studija. Što se tiče hobija fotografija je na prvom mestu ali volim i basket, vožnju rolera, druženja sa društvom…

Koju vrstu muzike voliš da slušaš i kakvo štivo okupira tvoju pažnju? 

Volim svaku muziku koja probudi neko osećanje u meni, bila vesela ili tužna, rok, pop, ili narodna nije mi bitno. Trileri i misterije su mi najbolja štiva.

Baviš li se sportom? 

Aktivno se bavim odbojkom i pokušavam da radim na fizičkom izgledu sve više.

Kulturne manifestacije, pozorište, umetnost, ili neka žurka/provod? 

U umetnost ubrajam svoje fotografije, a i žurke dolaze u obzir ali ipak trening je najčešći vid zabave.

Kakvo je tvoje iskustvo u volonterskim „vodama“ i koja je za tebe formula iključvolontiranja?

Moje volontiranje je počelo za vreme karantina kada je ljudima svaka pomoć bila bitna. Pronašao sam način da i ja pružim nekome pomoć pripremajući sajam za pacijente. To je bio moj prvi dodir sa volontiranjem.
Osmeh je ključ. Kada vam osoba uputi široki, topao osmeh nakon ukazane pomoći, vaš će biti još širi tokom čitavog dana. Osećaj je dragocen!

Koju bi volontersku akciju posebno izdvojio?

Izdvojio bih svakako pakovanje paketa za pomoć starijim osobama. Tada smo bili najuigraniji tim ikada!

Koliko volontiranje pomaže mladima da se samoostvare, da nađu put to sebe i nekog svog
„zvanja“ u budućnosti?
Kroz volontiranje ljudi prolaze kroz razna iskustva i ko zna možda će neko iskustvo da nas prati tokom celog života.

Tekst

Anđela Andrijević

Foto

Uroš Dožić