EP u rvanju – volonteri na borilištima


Example blog post alt

Proteklog meseca Novi Sad bio je domaćin Evropskog prvenstva u rvanju za mlađe seniore. Za one koji slabije prate sport, radi se o konkurenciji sportista i sportistkinja do 23 godine starosti. Naš grad i dvorana SPENS pokazali su se kao odlični domaćini, organizacija je bila izvanredna, takmičari su prikazali sve čari ovog borbenog sporta a kao stalno prisutne „pčele radilice“ našli su se i volonteri.

Moja uloga na ovom volonterskom zadatku bila je da pratim borce i trenere, od kapije koja ih vodi ka borilištima pa do strunjača, da budem uz trenere tokom borbe i da ih nakon završenog duela ispratim do svlačionica. Naizgled lagan zadatak, i jeste, kada vaš takmičar iz borbe izađe kao pobednik. Ali, uvek se može dogotiti da budete uz takmičara koji je u borbi poražen, koji je zbog par centimetara ostao bez plasmana karijere, koji je zbog par sekundi nesmotrenosti ostao bez medalje zbog koje je trenirao godinama, medalje o kojoj je sanjao.

U tim trenucima od volontera se traži da pokaže svoju ljudsku stranu, da bude saosećajan, da ostane pribran, hladan, učtiv, ljubazan ali bez previše emocija. To možda zvuči kao težak zadatak ali traje svega minut ili dva, jer kada vaš borac ode u svlačionicu vi se vraćate svojim kolegama koje vam onda prepričavaju svoje doživljaje sa borbe kojoj su prisustvovali bliže nego oni sa najskupljim kartama. Jer osim samih boraca i sudija u ringu, pozicija volontera na borilištima bila je najbliža akciji.

Volontiranje je trajala između 3 i 4 sata dnevno, naravno sa pauzama između borbi. Pauze su kratke, borbe i borci se hitro smenjuju, tako da je vreme jako brzo proletelo. U tim pauzama bilo je vremena za šalu, priču, razmenu iskustava ali i deljenje saveta, šta bismo mogli uraditi bolje ili drugačije.

Iz ovog volontiranja sam, pored osveženja, kafa i neizostavne volonterske majice, dobio novo iskustvo rada sa vrhunskim sportistima i njihovim trenerima, mogao sam da izbliza pratim rad na organizaciji jednog ovako velikog i važnog događaja, a pre svega imao još jednu priliku da se družim sa mnoštvom mladih, vedrih i nasmejanih ljudi, jer bez toga, nijedno volontiranje nije kompletno i nije vredno truda.

 

Aleksandar Čolić

SOŠOV


Example blog post alt

Sportska olimpijada školske omladine Vojvodine

Volontirane nije definicija, to je osećaj pripadnosti zajednici


Example blog post alt

“Volontiranje je u samoj biti onoga što je čovek. Niko nije uspeo u životu bez pomoći nekog drugog”. A to se ogleda u skoro svim sferama života, poslovnoj, kulturnoj, društvenoj i možda najvažnijoj, humanoj.

Nedavno je obeležen Međunarodni dan retkih bolesti realizacijom koncerta „Retko ali važno“, a Novosadski Volonterski Servis je, kao deo te priče, dao podršku koja je najvažnija, a to su ljudi.

Volonter Stefan Rudakijević, kome je ovo i prvo volontiranje kaže da nije znao da postoji obeležavanje ovog dana dok se nije prijavio za volontiranje i da zato misli da je upravo volonteranje jedan od načina da ukažemo na važnost nekih pojava ili događaja u društvu:

„Treba ljudi da se uključe, da podrži ko koliko može, da učini neko dobro delo, za ljude kojima je to potrebno. Volontiranje u humanosti prepoznajem u dobrovoljnom odvajanju svog vremena da bi učinio drugima dobro. Važno je da kroz volontiranje ukažemo na neke probleme koja naša zajednica ima, a za koje ljudi ne znaju.“, ističe Stefan

Kao deo društvenog procesa, volontiranje je povezano sa mnogim drugim granama i  aktivnostima. To je jedan sistem gde svi zajedno doprinosimo lepšem životu u našem okruženju, sa istim pravima za sve. To znači da su uključeni svi članovi jednog društva, pa ako svi po malo doprinesu, može da nastane nešto veliko.

Pevač benda Eva Braun Goran Vasović, kaže da stvari poput retkih bolesti uvek treba podržavati kroz koncerte, kroz volonteranje i kroz humanost:

„Uvek je važno, pre svega kada je bolest u pitanju, a naročito kada je u pitanju retka bolest. Ona sa sobom nosi još gomilu dodatnih ograničenja i dodatnih problema i sama ideja da preko ovakvih stvari koje radimo, u kojima učestvujemo, dovodi do toga da dižemo svest o tome koliko je važno. I ne treba da se završi na jednom ili dva koncerta, nego je to nešto što zaista treba da postane naša svakodnevnica. Ljudi koji boluju od retkih bolesti su ljudi koji su tu pored nas, žive zajedno sa nama“, ističe Goran.

Andrea Nenadić, koordinatorka u Norbs-u, kaže da ovakve aktivnosti u kojima svi zajedno učestvujemo, na volonterskoj bazi podižu svest o  važnim temama:

Problematika retkih bolesti je mnogobrojna samim tim što su retke bolesti, pa dosta pacijenata koji su možda i jedni jedini u državi koji u kojoj živimo i nekako je prilično zastupljena stigmatizacija i diskriminacija ovih osoba. Vi kada kažete neku retku bolset vi i ne znate da to postoji, a njih je u Srbiji oko 450.000, a to jeste veliki broj. Dosta tih bolesti i nema šifru, što znači da ne mogu da ostvare prava socijalne zaštite, zdravstvene zaštite, onda postaješ nevidljiv, nisi ni deo sistema, ni društava ni zajednice, zato je veoma bitno da da umetnici, institucije, volonterske organizacije, mi svi zajedno, pokažemo da to nije tako i utičemo na zajednicu u kojoj živimo“, završava Andrea.

A volontiranje pomaže i ličnom razvoju, o čemu svedoči i volonterka Vanja Jovanović koja kaže da se uz pomoć volontiranja otvorila, prešla barijeru svoje zatvorenosti i naučila kako da komunicira sa ljudima:

„Bilo mi je jako zanimljivo što stalno upoznajem nove ljude i ja sam se otvarala sve više i postala sam skroz drugačija osoba. Volontiranje i jeste jedan od načina da se ljudi povežu, naročito kada imaju priliku da putuju, imala sam priliku da idem u Čardak, bili su tu srednjoškolci iz svih delova Srbije. Mi smo se upoznali, stvorili smo kontakte u tim gradovima na koje uvek možemo da se oslonimo“, kaže Vanja.

Vremena za volontiranje uvek ima, što potvrđuje i volonter Aleksandar Čolić koji je prvi put volontirao sa 26 godina i od tada je redovan, kada god može:

„Ja volontiram zato što imam slobodnog vremena pored svog posla. Upoznajem nove ljude, na sreću ili na žalost, dosta mlađe od mene. Uglavnom su mlađi volonteri, ali eto desi se da iz svakog volontiranja poneko drugarstvo izađe, tako da sticanje prijatelja  je glavni motiv, a kada je još i neka humanitarna akcija, onda je to još jedan plus i motivacija da se da podrška.“

Volontiranje je stvar izbora, ali je ono platforma za razvoj ličnosti, sticanje iskustva, poznanstava, razmenu veština i ideja, ali pre svega volontiranje je način da se podstakne pozitivna društvena promena, stvori bolji prostor za kvalitetan život i zato je volontiranje neprocenjivo.

Novinarka: Volonterka Jelena Božič